Kako mi konsultantska firma može pomoći kad osećam da nisam dovoljno dobar u svojoj poslovnoj ulozi?

U prošlom blog postu razumeli smo koji sve nivoi autoriteta postoje, kao i kako izgraditi dovoljno dobar autoritet. Tema svemogući (omnipotencije) nadovezuje se delimično na pitanje autoriteta, te ćemo u ovom postu pisati o tome u kakvoj je vezi osećaj da ste svemogući sa Vašim poslovnim performansama….

Nerazumna očekivanja od nas samih diktira savremeni način života. Previše mogućnosti i laka dostupnost bude u nama infantilnu želju da hoćemo sve i hoćemo odmah. Znate kako malo dete kad vidi sladoled odmah ga i poželi. Zašto je to tako? Dete se vodi primarnim potrebama i, zavisno od godina, još uvek nema razvijene unutrašnje mehanizme samokontrole. Ono nema kapacitet da odloži zadovoljstvo i da razume zašto ne bi dobilo sladoled onog trenutka kad je i poželelo. Upravo na pobuđivanju ovog mehanizma počiva funkcionisanje savremenog konzumerističkog sveta. 

Pa tako su naši inboksi puni ponuda o kursevima koje „moramo“ pohađati jer nam baš to znanje fali da zasijamo u poslovnom svetu. Mediji nas konstantno bombarduju o veštinama i trikovima uspešnih i bogatih ljudi koje su nam apsolutno neophodne kako bismo i mi dominirali na poslovnom planu. Naravno, sve to prema najnovijim istraživanjima.

Zahtevi savremenog društva se ne zaustavljaju ovde. Tako nam se šalje snažna poruka da uspešna poslovna osoba mora da bude savršena i u drugim aspektima svog života. Mora da redovno trenira, da se hrani zdravo, da putuje na egzotična putovanja, da bude fenomenalan roditelj, da spava dovoljno, da bude pozitivna, da ima bogat socijalni život… Lista je predugačka, a frustracijama zbog nepostizanja svega toga nema kraja. 

Ako se pojavi i tračak sumnje da je nemoguće sve ovo postići, tu su društvene mreže da nas brzo razuvere u to. Najezda influensera nas razuverava bombardujući nas namontiranim slikama i videima kako je ipak moguće sve imati i sve postići. 

Sve želimo i mi, kao i ono malo dete što želi sladoled. Po istom nezrelom principu mi od sebe očekujemo da smo svemogući i da nam sve pripada. U psihologiji to se naziva infantilnom omnipotencijom. 

Neretko se dešava da uspevamo sve da postignemo. Ali…

Po koju cenu i koliko dugo?

Pod teretom stalnih pritisaka nametnutih od društva da moramo sve i odmah, naše telo popušta, a zdravlje se urušava. Danas je najrasprostranjenija bolest depresija. Suočavamo se i sa drugim bolestima, kao što su bolesti zavisnosti, problemima sa štitnom žlezdom, pritiskom, srcem… Naučeni smo da funkcionišemo pod određenom dozom anksioznosti i pod konstantnim stresom. Nažalost, neretko se dešava da je potrebno da se razbolimo da bismo se zaista suočili sa time da smo ograničenih mogućnosti. Da nismo mašine. Da nismo svemogući

Kod nezrelih struktura ličnosti suočavanje sa sopstvenim granicama vodi u osećaj bespomoćnosti. Sledstveno tome osoba ide u drugu krajnost – u osećaj nemoći i manje vrednosti. 

Često se dešava da rešenje nalazi u samolečenju i umirivanju ovih teških osećanja. To čini uz pomoć alkohola, droga, lekova za spavanje. Tačnije, dozi sreće bez aktivnog truda da bi se dostigla. 

Tako smo svedoci sve rasprostranjenije zloupotrebe kokaina i ekstazija među menadžmentom u korporacijama. Problem većine korporacijskih kultura jeste u njihovim propisanim vrednostima gde se od zaposlenog očekuje upravo opisana svemogućnost. 

Dakle, s jedne strane imamo internet i medije, a sa druge zahteve korporacijske organizacione kulture. Ovo nas stavlja u poziciju stalne upitanosti i sumnje u sebe: „da li je moguće sve postići, ili sam ja nesposoban da sve postignem?“

Beskrajni pokušaji i neuspesi da zadovoljimo nametnute prioritete podržavaju začarani krug u kome se nalazimo i iz koga je teško izaći bez stručne pomoći. 

 

 

Kako osećaj „ja sam svemoguć“ šteti našim poslovnim performansama 

Potrebu da sve možemo i da sve znamo vidimo u mnogim strukama. Svima su nam poznate rasprave između arhitekte i građevinca, gde se očekuje da jedan poseduje znanje i svog posla i posla onog drugog. 

Ovakve konflikte vidimo i u primerima medicinskih sestara u odnosu na lekare. Ili psihologa u odnosu na psihijatra, lajf kouča u odnosu na psihologa, psihodinamskog konsultanta u odnosu na psihoterapeuta, kao i mnoge druge. 

U ovim situacijama, a naročito je to izraženo u medicini i kod psihologa, dešava se da dolazi do unutrašnjeg konflikta da li znamo dovoljno, koliko još to treba znamo, da li je to naša oblast rada ili zalazimo u tuđe dvorište.

Dakle, bude se duboke sumnje u samog sebe, u sopstvene kvalitete i vrednosti. Osećaj samopouzdanja je pod znakom pitanja.

Šta je rešenje? 

Kontakt sa sobom. Sa sopstvenim vrednostima, prioritetima, ciljevima. Kada znamo da ono što radimo vodi ka ispunjenju cilja koji smo mi postavili, trenutne poteškoće i izazove vidimo kao nešto što je neminovno ali lako rešivo, jer je u službi njegovog ispunjenja. 

Važnost jasno postavljenih prioriteta

Treba imati na umu da nije svaki posao lep i zabavan, ali razumevanje više svrhe zašto ga radimo čini ga smislenijim i samim tim ugodnijim. Zato je važno uvek jasno postavljanje prioriteta koji su u skladu sa našim unutrašnjim svetom. 

Da li nam u tome pomažu saveti?

Ljudi su spremni da poslušaju savet samo ako je potpuno u skladu sa onim što oni misle i osećaju. Nije svaki savet dobar za svakog. Potreban je zajednički rad konsultanta i klijenta da bi se formulisao savet koji je on spreman da primeni i koji je u skladu sa njegovim ciljevima, željama i mogućnostima. Dakle, savet mora biti individualizovan. 

U psihodinamskom konsaltingu konsultant svakog klijenta doživljava kao prazan papir, prilazi mu bez ikakvih predubeđenja i želje da ga ukalupi. Kroz proces rada tek treba zajedno da otkrivamo Vaše jedinstvene želje, potrebe, vrednosti i prioritete, i da zajedno postavimo ciljeve.

Međutim, doći u kontakt sa sobom nije uvek jednostavno, a mnogi samonametnuti otpori nam preprečuju put. Potrebno je mnogo više rada i truda od pozitivne psihologije kojom nas trenutno tržište preplavljuje. 

 

 

 S druge strane, tehnike koje su se pokazale da će pomoći svakome ko je izgubio svoje „zašto“ i ko se suočio sa manjkom samopouzdanja i osećajem „nisam dovljno dobar“ su:

  • Razgovor sa osobom od poverenja

Jedna od najstarijih tehnika samopomoći. Kafa sa prijateljem, mamom/tatom ili bratom/sestrom, partnerom je svakako prva pomoć za sve naše psihološke nedoumice i strahove. 

Međutim, u ovom slučaju ono što može biti kontraproduktivno jeste činjenica da svaka osoba svet oko sebe sagledava i razume kroz sopstvene naočare i proživljena iskustva. S druge strane, mi podsvesno biramo ljude sa kojima ćemo biti okruženi tako da ispunjavaju neku našu nesvesnu psihološku potrebu. S tim u vezi, saveti koje dobijemo, iako sigurno iz dobre namere, ipak mogu biti previše subjektivni, ili ograničavajući za dalje promišljanje i zapitanost. Mogu nas prerano razuveriti i obeshrabriti da razmišljamo na drugačiji način, da proširimo svoje vidike. 

Iz tog razloga ponekad je blagotvorno razgovarati sa osobom sa čijim stavovima se uopšte ne slažete, ili sa nekim ko nema nikakvog uvida u vaš život i posao. 

  • Pisanje dnevnika 

Ako nemamo sa kim da razgovaramo, ili možda često nailazimo na nerazumevanje naših osećanja kod bliskih ljudi, ova (možda olako odbacujuća) tehnika zapravo može biti od presudnog značaja. 

Disciplinovanost u zapisivanju svojih misli ima višestruke benefite. Pre svega, eksternalizacija misaonog haosa koji nam se dešava u glavi na papir ispred sebe, olakšava nam da odvojimo žito od kukolja i da bolje razumemo naše stavove i uverenja. Potom ponovno čitanje i vraćanje na stare misli kad nam se „glava malo ohladi“ može pomoći da drugačije sagledamo situaciju i da sami uvidimo obrasce ponašanja koji nam nisu od pomoći. 

Prilikom intenzivne faze lečenja bolesti zavisnosti, jedna od glavnih tehnika na kojoj se insistira jeste plan i analiza dana. Analiza dana je preteča pisanja dnevnika i služi kao vežba da pacijent promišlja o svojim osećanjima i sam uvidi obrasce ponašanja koja su ga dovela do zavisničkog ponašanja. Izuzetna uspešnost ove tehnike govori u prilog tome kako se može koristiti i na druge oblasti rada i razvoja, kao što su problemi na poslu. 

  • Razgovor sa stručnjakom

Kada previše dugo lutamo, može se stvoriti pogrešan doživljaj da nismo dovoljno dobri, da ne znamo šta radimo, da ne umemo… što neminovno utiče na smanjenje samopouzdanja. Potražiti pomoć od stručnjaka (organizacionog konsultanta, lajf kouča, psihoterapeuta) znači skratiti vreme tog lutanja i brže doći do rešenja. Samim tim jača se samopouzdanje i stvara osećaj „ja to mogu“ i „sve je rešivo“. 

Ukoliko i vi lutate i ne znate kako da odmotate klupko haosa u vašoj glavi, obratite se organizacionom konsultantu ili konsultantskoj firmi Jelena CONSULTING za pomoć.